Ovo mi je pričao glavni akter, Krezo, moj veliki kućni prijatelj, jedno tri stotine puta. U augustu 2018. godine, baš u “monaku” koji se spominje, spustio sam priču na papir, od prve do zadnje riječi, onako kako sam je čuo, bez točki, zareza, velikih slova i uljepšavanja. Ona se odigrala devedesetih na ratnim daskama Novog Travnika. Da li je kašika poštedjela Krezu rata još koji put, nije mi poznato. Morat ću ga pitati.
i jebi ga prošo i taj rat sto puta sam molio boga da me rani samo da idem malo kući dosadno ja ti tako jednom na položaju dosadno meni bolan ne znam šta ću vamo tamo a ja uzmem kašiku i tučem se kašikom vako (demonstrira) znaš ti za to samo se kašikom tućeš rođo otekla ruka vaka i ja ti doktoru istu noć kae on šta je vamo tamo reko pao kae on aj otiđi slikaj ja otišo i dobijem 5 dana poštede u reko dobro (gladi se po bradi) ja došo vamo valentini viće ona majku ti jebem šta si radio ništa lažeš jesil se kašikom tuko jesam znala sam jebi ga rođo 5 dana poštede to ti u ratu dođe ko 5 dana mahanja lepezom u tućepima samo jarane da nisi u rovu odem ti ja vamo gore iznad monaka kod lucije u baštu vadim luk vadim krompir to se puca meci lete okolo al nije meni što se puca meni je da luce ne vidi oće naoštrit kalaš po meni zbog glavice luka i dođem ti ovdje kod valentine smotamo kukuruz zapalimo pržimo krompiriće na vatri sjeci luk dobro je bolan bilo i prođe tako sve
